„Место из ког ће књига полазити на свој просветитељски поход у народ“, написао је у књигу утисака, чувени југословенски писац Бранко Ћопић у Пригревици, 9. маја 1967. године, приликом отварања Спомен-библиотеке. Уједно, он је био кум и доживотни управник библиотеке.
Боравећи по позиву организатора у Пригревици тог 9. маја 1967. године, Бранко је рекао како је изненађен и обрадован видевши Спомен-библиотеку. Библиотека је, као што рече, по свему достојна да буде у било ком граду наше земље, по свом архитектонском изгледу споља.
Рођен је у Хашанима, крај Босанске Крупе, 1. јануара 1915, године. Бранко је прву приповетку “Смртно руво Соје Чубрилове“ објавио у Политици, 1936. године. Писао је и песме, романе, новеле, подједнако омиљен и код деце и код одраслих читалаца. Код данашње читалачке публике најчешће га одређују две одреднице: партизански и дечји писац.
Најпознатија дела су му: Доживљаји Николетине Бурсаћа, Башта сљезове боје, Глуви барут, Осма офанзива, Одумирање међеда, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, Магареће године, Приче испод змајевих крила, Глава у кланцу, ноге на вранцу итд.
Инспирацију за своја дела углавном је проналазио у свом завичају, подгрмечком крају, међу обичним људима, сељацима, због чега је још више добио на значају његов књижевни рад.
Бранку Ћопићу су уручене готово све награде за књижевност које су биле у нашој земљи. Највише је поносан на Његошеву награду. Остварио је свој сан да постане општенародни југословенски писац, а не да буде сврстан у „републички тор“, како је знао рећи, уједно, постао је и најтиражнији писац са преко пет милиона примерака својих дела, још за време живота.
„Ја сам за себе измислио свој живот, какав би ми најбоље одговарао“ – рекао је.
Последње што је написао је било:“Збогом лијепи и страшни животе!“, у опроштајној поруци, марта 1984. године, након чега одлази у бесмртност свог народа.
