Најпре смо се сви јуначки извукли из наших пиџама, сукобили се са свитањем новог дана, зачешљали чуперке, намонтирали осмехе и потом гледајући у облаке стигли до школе. У школи смо оформили ансамбл „На брзину скупљени“. На опште одушевљење чланова ансамбла, који је познат и под називом IIб, сваки члан је добио задужење и потом смо сковали план: идемо у Народну библиотеку „Миодраг Борисављевић“!
На путу до библиотеке дочекао нас је уторак у пуном сјају, са много кише. Ваљда зато и јесте уторак, а не субота, на пример. Душко Радовић би рекао: „Овај уторак очигледно није видео неке друге дане кад може себи дозволити да овако изгледа“. Ипак, у инат уторку, у инат киши, нешто смо сазнали, нешто смо видели, а највише смо уживали!
У Народној библиотеци „Миодраг Борисављевић“ увек је пријатно, увек је лепо, али ових дана још је пријатније и још је лепше јер је питоми ентеријер библиотеке употпуњен фантастичном изложбом под називом „Био једном један лаф“, а повод за све је обележавање стогодишњице рођења Душка Радовића. Потрудили смо се да и ми допринесемо обележавању ове стогодишњице па смо збирци паноа на којима су представљени различити периоди живота Душка Радовића, његови цитати и речи његових колега о његовом раду, додали мало тона, мало смеха и много младалачке енергије. Ученици Гимназије и стручне школе „Никола Тесла“ не припадају оним генерацијама које су могле да уживају сваког јутра у дневној дози Душка Радовића, али су покушали да замисле какао је то могло да звучи. Један за другим низали су се афоризми као некад у емисији „Београде, добро јутро“, заогрнули смо их плавим жакетом и зачинили женским разговорима (тако је то кад у одељењу има само три момка). Онда смо се препустили магији Радовићевих речи. Чика Душко нас је подсетио да „ко уме да се игра никад неће остарити“ . Зато смо се играли и фотографисали међу живописним паноима и тако стварали неке нове приче. Стварајући нове приче учинили смо нашег чика Душка вечно живим. Сигурни смо да нам Душко Радовић не би замерио због тога што смо изложбу посматрали кроз објектив, он је давно записао: „Слику примам, тол’ко снаге имам, ал’ за текст се много не занимам“. Зато смо сигурни да би имао разумевања и за данашње средњошколце и њихов однос према тексту и слици. Посматрајући бројне афоризме који су заправо посматрали нас, ту негде у нашој библиотеци, дошли смо до закључка да је афоризам Душка Радовића, краћушан, а силовит, моћан и ефикасан, идеалан начин да се допре до свести младих људи.
Насмејани, срећни, и обогаћени сазнањима и ужицима изашли смо из Народне библиотеке „Миодраг Борисављевић“ носећи у џеповима ведрину којом смо испунили кишом окупан уторак. И гле чуда, киша је престала. Све се то догодило захваљујући љубазном особљу Народне библиотеке које нас је уз осмех примило у свој храм лепе речи и, наравно, захваљујући Душку Радовићу који нас је и сто година после свог рођења успешно окупио на сјајној рођенданској забави. Можда је популарна Београђанка на чијем се последњем спрату налазила редакција Душка Радовића продата и можда од Радовићеве канцеларије није остало ништа сем погледа на Београд, али непоновљива и оригинална личност наше културе као што је Душко Радовић наставља да живи кроз своју реч и своје дело које се чува и негује управо захваљујући библиотекама као што је наша.
Професор српске књижевности и језика
Ксенија Бркић
